MOJA KOMŠINICA

Ima neko doba sve me čežnja mori, Sve mi nešto srce uzdiše i gori; Pa ti nemam, brate, ni mira ni stanka, Nego duge noći ja bdijem bez sanka I stišavam srce i njime se mučim, Pa do zore tako pameti ga učim; Ali ludo srce ne čuje šta zborim, Nego me sve pati udarima…